Mašta, kreativnost, istrajnost, umetnost, posvećenost – samo su neki od odgovora učenika OŠ „Jovan Popović“ kada ih pitamo za njihovu nastavnicu – prof. Jasnu Kalauzović. Pored toga što ih podučava čarima srpskog jezika u redovnoj nastavi, ona je i van nastave stvorila jedan poseban svet. Svet koji ne poznaje granice. Svet u kojem deca mogu da budu šta god požele i spoznaju najispravnije vrednosti današnjice.
Ekipa Sirmium portala posetila je Dečji centar “Čisto srce“. A razgovor sa dragom Jasnom prenosimo u celosti. Otkrili smo pregršt lepih stvari o ovoj divnoj grupi, njihovom počecima, uspesima i ciljevima.
Kada je sve počelo i koliko dugo postojite kao dramska sekcija odnosno grupa?
–U sećanjima treba da se vratimo u sada daleku 1997. I da se setimo naše prve predstave Kraljevski festival, pa potom na predstavu DAR MAR koja nam je dala vetar u leđa jer je proglašena najboljom predstavom u celini i ponela 8 priznanja za tekst, režiju, muziku, kostime, scensku igru itd….Deluje daleko, ali meni je sve tako sveže, jasno, svim čulima mogu osetiti atmosferu stvaranja svake predstave. Oficijalno postojimo 10 godina kao Dečji centar, a realno 25 godina. Izrasli smo iz dramske sekcije OŠ „Jovan Popović“ koja je i po dramskom studiju prepoznatljiva u gradu. U okrilju DC je i Malo pozorište „Dar Mar“.
Koliki broj predstava je do sada realizovan?
–Iza nas je oko 20 predstava, neke smo izvodili i po 30 puta na čemu mogu da nam pozavide i profesionalna pozorišta. Nije samo statistika važna, ili ona je najmanje važna, važno je ono što ostane zabeleženo u nama, u generacijama koje su se smenjivale, dočekivane i ispraćane.. Ja nikad nisam brojala, brojke ne čine život, ali zato mogu da nabrojim sva imena i da nikad ne zaboravim ta draga lica. Dovoljno je samo da pogledam fotografije i video zapise i da se oživi svaki segment predstave, svaki ton songa i da se pojavi čitav njihov unutrašnji svet pred očima, sve ono iza kulisa, a verujte, to su čudesni i izuzetni svetovi.
Koliko brojite članova?
–Imamo oko 35 članova u 2 uzrasne grupe. Ono što jeste novina od ove godine jeste formiranje mlađe grupe koju nam vodi prof. Slađana Kalabić, koja iako mlad profesor ima bogato pozorišno iskustvo. Krenula je upravo odavde kao osnovac i bila je moja prva Crvenkapa u pomenutoj predstavi DAR MAR…Bilo je, naravno, uvek oscilacija u broju članova, naročito kada odlazi jedna generacija, ali meni to nije bio parametar ni vrednosti ni dopadljivosti našeg malog pozorišta jer vremena traže nova interesovanja dece.
Koliko Vam publika i posećenost predstava znači u radu?
–Ono što posebno volimo jeste publika. Naše predstave su posećene, ispraćene i to je parametar koji kazuje koliko smo primećeni u našoj lokalnoj zajednici. Brojni festivali, mislim oko 40, festivalske nagrade…Zaista svaka naša predstava koja je izabrana kao festivalska je i nagrađena, nikad se nismo vratili bez nagrade da li kolektivne ili pojedinačnih.
Da li je neko od Vaših članova i u kasnijem životu nastavio da se bavi glumom ili sličnim profesijama?
–Kao mentora što mene čini radosnom je uspeh mojih glumaca, to je bila moja misija i znam da sam bila na pravom putu. Pomenuću Luku, Nikolu, Jelenu, Slađanu….koji su se otisnuli u glumačke vode, i sve one koji su otišli nekim drugim uspešnim putevima. Drugo radosna sam jer sam preko stotinu dece privukla i osnažila da se oprobaju u jednoj umetnosti koja ih obogaćuje lepotom, duhovnošću, kultivisanjem ukusa, pronalaženjem onih koji umeju da otvore sebe i napoje se lepom rečju. To je u današnje vreme prizemnih i vulgarnih programa koji im se tako izdašno nude, koji ih osakaćuju u duhovnom smislu vrlo teško. Mi ćemo uvek biti oponent lošem ukusu, lošim žanrovima, lošem ponašanju. Ono što obogaćuje ovu decu je tolerancija, prihvatanje različitosti, saradničke veštine, komunikacijske sposobnosti. i ne svodi se sve na ulogu, tekst, mizanscen…Ova deca će izrasti u dobre ljude. To želim da im pružim pre svega.
Statistika kaže da ste najuspešnija dramska grupa u gradu?
–To nije uopšte bitno. Važnije je imati kontinuitet u radu, ne prestajati kada se naiđe i na prepreke, a bude ih itekako. Mi trajemo i to je naša najveća vrednost. A mogu da traju samo oni kojima je pozorište u srcu, a meni jeste, kao što je nekome fudbal, plivanje, pevanje. Ja kao mentor guram, podržavam, ispravljam, doterujem, slušam, slušaju me, predlažem, predlažu…bodrim ih, teram tu tremu koja ih nekad jede, ali nije uvek negativna. A, onda vi uživate u 40 minuta u onome što smo mi radili minimum 6 meseci, a u ovom periodu pandemije i duže. Prošla godina nam je bila u stalnom iščekivanju, a ja sam prvenstveno kao majka, prosvetni radnik, vodila računa da ispoštujemo sve mere koje su nam bile nalagane, pa smo neke probe mogli održati, neke ne, neke pod maskama, neke u manjim grupama.
Da li možemo uskoro očekivati neke nove plodove rada Vaše grupe?
–Ono što je pred nama i pred našom publikom jeste vrlo skoro izvođenje dve predstave. Jedva čekam mlađu grupu da ih vidim na sceni, vrlo su talentovani i oni će biti pravi rasadnik raskoši dobrog govora, dikcije, scenskog pokrete…Stariji su već prekaljeni i od njih se očekuje- očekivano – da budu standardno dobri.
Nakon ovog divnog i toplog razgovora, pozdravili smo se sa ovom razigranom ekipom, poželevši im svu sreću u daljem radu. Mada, jedno znajte…u njihove uspehe ni najmanje ne sumnjamo. Očekujemo dobru zabavu, puno nagrada i onog najvažnijeg – pregršt iskrenih i nasmejanih dečjih srca koja kucaju u ritmu umetnosti!
